моција (лат. mōtiō ‘кретање’, фр. motion, енгл. motion) карактеристика речи којом се у језику означава граматичка категорија рода заснована на разлици међу половима. У природи се разликују два пола – мушки и женски, а на њима је базирана граматичка категорија рода – мушки, женски и средњи род (за млада бића), с тим да ово пресликавање није апсолутно. Дистинкције међу половима очитавају се на творбеном плану моционим суфиксима. Речи којима се означавају особе одређеног пола настају у творбеном процесу који се назива моциона творба, а који означава модификацију значења мотивне речи у правцу промене пола. У литератури се може пронаћи и термин мовирани фемининум, којим се означава производ моционог суфикса. У оквиру моционе творбе на основу начина стапања мотивне речи и моционог суфикса при формирању речи са значењем женског пола, разликују се два типа моције – интегрална и суплетивна. Када реч која означава особу женског пола настаје тако што се на целу реч која означава особу мушког пола (мушки корелатив заједно са суфиксом) додају суфикси за означавање женског пола, у питању је интегрална моција (лѐка̄р : лѐка̄р–ка, при̏јатељ : пријатѐљ-ица). Са друге стране, када основа није цео облик који означава особу мушког пола, већ се суфикс за означавање мушког пола губи, а на његово место долази моциони суфикс за означавање женског пола, у питању је суплетивна моција (ста̏р-ац : ста̏р-ица, на́ста̄в-нӣк : на́ста̄в-ница). Речи које означавају особе мушког пола најчешће одликује -ø наставак, односно сугласник на крају основе, у номинативу једнине (пѐва̄ч, у̏ченӣк, ро̏ђа̄к). Суфикси којима се означавају именице женског пола су: -ица (пева̀чица, у̏ченица), -ка (до̏кто̄рка, инжѐње̄рка), -иња (јуна̀киња, кнѐгиња), -киња (докто̀ранткиња, Ру̏скиња), -ача (глу̀пача, нарѝкача), -ара (вра̀чара), -ља (-иља, -аља) (пре̏ља), -уша (намѝгуша, пла̀вуша), -уља (га̀дуља, бѐснуља), -ја (та̏шта, го̏шћа), -а (ку́ма, су̀пруга, у̀нука). Поред суфикса -ица, као врло продуктивни суфикси издвајају се и суфикси: -ка, -киња и -иња. Суфикс -киња, састављен од елемената -ка и -иња, временом је постао продуктивнији од старијег суфикса -иња, те је данас најчешћи у творби етника и именица насталих од страних основа (кандѝдаткиња, аристо̀краткиња, лабо̀ранткиња). Процесом суфиксације у оквиру моционе творбе не добија се нова врста речи нити ново значење, већ се само модификује значење полазне, мотивне речи. Исп. род.
Литература:
Ћорић, Божо, Творба именица у српском језику (одабране теме), Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008.
Ћорић, Божо, Моциони суфикси у српскохрватском језику, Београд: Филолошки факултет, 1982.