семантема (фр. sémantème) термин којим се означава основна семантичка јединица, односно минимална јединица значења у неком језику. Осим овог термина у науци о језику се употребљавају и термини семантем, семема, сем или семем. Комбинације с., дакле јединица којима на плану израза одговара реч, синтагма, па и реченица, понекад се зову и лексије. Према мишљењу одређеног број научника, с. је еквивалентна значењу морфеме, док је по другима то обележје значења, еквивалентно појму „семантичке компоненте” или „семантичког обележја”. Други пак научници сматрају да морфему сачињавају с. и њој еквивалентна придружена морфема. Најчешће с. представља план садржаја језичког знака (моргфеме или лексеме). С. се могу поделити на граматеме и лексеме. Граматеме су оне с. у које се пресликава бар један елемент из самог језика, док су лексеме оне с. у које се пресликавају и елементи који постоје изван језика. Број грмаматема је ограничен, док број лексема није. Лексеме и граматеме се међусобно могу комбиновати на граници између морфологије, синтаксе и семантике. Број комбинација лексема на вишим нивоима је у начелу неограничен, а сама комуникација одређује фреквенцију њихове употребе у говору. С., сви облици њихових комбинација и њихови садржаји предмет су лингвистичке дисциплине – семантике. Исп. реч, синтагма, реченица, морфема, семантика.
Литература
Бугарски, Ранко, Увод у општу лингвистику, треће, прерађено издање, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1995.
Ivić, Milka, Pravci u lingvistici, deveto, dopunjeno izdanje, Beograd: Izdavački program Biblioteke XX vek, 2001.
Škiljan, Dubravko, Pogled u lingvistiku, 3. izdanje, Zagreb: Školska knjiga, 1987.