брзопис (брзописно писмо) типолошки ново писмо у односу на уставно. Одговара типу писма које се у другим културама зове курзив.
Category: Историја језика и етимологија
глагољица (стсл. глаголати) старо словенско писмо, које је пре почетка Великоморавске мисије саставио Константин Филозоф (Свети Ћирило).
двојина (дуал) морфолошка категорија, категорија граматичког броја којом се у неким језицима у деклинацији и конјугацији означавају два ентитета. Основно, најстарије значење двојине у старијим епохама индоевропских језика било је „целина од два дела”, односно „јединство у природном двојству”, а не „два засебна предмета” (уз које је била обавезна употреба броја два).
деназализација уклањање назалне компоненте код вокала с назалним, тј. носним изговором.
диглосија (грч. δίγλωσσος [díglōssos] ‘који говори два језика’, фр. diglossie, енгл. diglossia) употреба двају функционално разграничених језика у истој друштвено-језичкој заједници, при чему реч може бити о хетерогеној или хомогеној диглосији. Ова социолингвистичка појава постојала је од најранијег периода писмености код Словена, али није била иста на целом словенском простору.
диграм (од грч. δί-/δις [dí-/dis] ‘двапут’ + -грам < грч. γράμμα [grámma] ‘слово’; фр. digramme) в. диграф. спој две графеме којима се означава један глас.
диграф (од грч. δί-/δις [dí-/dis] ‘двапут’ + γράφω [gráphō] 1. sg., γράφειν [gráphein] ‘писати’) в. диграм. спој две графеме којима се означава један глас.
диграфија (од грч. δί-/δις [dí-/dis] ‘двапут’ + графија; фр. digraphie) употреба различитих писама за један исти језик.
дијахронија (од грч. διά [diá] + χρόνος [chrónos] ‘време’) в. дијахронијска (историјска) лингвистика. историјски, динамички аспект у проучавању језика, који подразумева приказивање различитих фаза у развоју језика кроз време.
дијахронијска (историјска) лингвистика в. дијахронија. лингвистичка дисциплина који се бави изучавањем динамике језика кроз време.