адјектив (лат. adjectīvus ‘додан, приложен’) в. придев.
Category: Морфологија
апелатив (лат. appellātīvus ‘који припада врсти’) општа, заједничка именица, која служи за именовање бића, ствари и појава (човек, књига, невреме)
број граматичка категорија која одликује већину променљивих речи и која представља могућност једног језика да на граматичком, морфолошком нивоу, помоћу различитих облика једне речи, искаже да ли се та реч односи на један или више ентитета.
бројеви несамосталне одредбене речи којима се исказује колико има онога што значи именица уз коју стоје (на коју се односе) или у којем се реду међу другим појмовима налази тај појам.
бројивост граматичка категорија блиска категорији броја која се заснива на лексичком значењу именица и на могућности да се искаже супротност између ’појединачно’ и ’много’.
бројна (бројевна) именица именица изведена од броја којима се изражава прецизна или приближна квантификација.
бројни (бројевни) придев посебни облик броја којим се квантификују именице плуралија тантум (двоји анали, троје наочаре, петора врата) или именице којима се означава природна целина, пар или група, скуп (троје минђуше – три пара минђуша).
везник непроменљива врста речи чија је функција повезивање речи, синтагми и реченица и изражавање односа међу њима; конјукција.
глагол (стсл. глаголъ ‘реч, говор’) несамостална, променљива реч која најчешће означава какву радњу (нпр. певати, скакати), стање (нпр. процветати, жутети се) или збивање (нпр. свитати, грмети).
глаголски вид граматичка (класификациона) категорија глагола у српском и другим словенским језицима која се изражава кроз супротстављеност граматичких значења свршености (перфективности) и несвршености (имперфективности), вид глагола, аспект глагола, вид, аспект;