глаголски облик начин реализације глагола у основној јединици језичког општења (комуницирања) – реченици, зависно од службе (функције) коју у њој има.
Category: Морфологија
граматика (лат. gramatica < грч. γραμματικὴ (τέχνη) [grammatikḕ (téchnē)] ‘вештина писања, граматика’) 1. део науке о језику у свом ужем и традиционалном значењу обухвата морфологију и синтаксу, тј. проучава морфолошки и синтаксички систем неког језика, док у ширем и савременом значењу обухвата и друге области: фонологију, фонетику, семантику и др.;
дефективност (од дефективан < лат. dēfectīvus, фр. défectif, défective, енгл. defective) особина неких речи да у парадигми немају све облике.
заменица променљива врста речи којом се упућује на неки појам или на његову особину, упућивачка реч.
именица (лат. substantivum) променљива, самостална, пунозначна врста речи којом се именују конкретни и апстрактни појмови (бића, предмети, осећања, појаве и др.), супстантив.
именске речи група променљивих речи које имају деклинацију, речи с деклинацијом.
индеклинабилност (од индеклинабилан < лат. indēclīnābilis) својство речи да не мењају свој облик, да се не деклинирају, непроменљивост.
једнина (сингулар, од лат. singulāris) морфолошка категорија, један од два основна облика категорије граматичког броја којом се означава да се говори о једном ентитету; сингулар.
квантификатор (фр. quantificateur) (обично у множини) језичка средства која се употребљавају да би се изразила количинска значења.
компарација (лат. comparātiō) 1. представља категоријално обележје којим се указује на различите степене присуства особине означене придевом, односно, када су у питању прилози, на различите начине вршења глаголске радње или пак на разлику у бројности и количини.