Category: Морфологија

конјугација (лат. coniugātiō ‘спајање, везање, повезивање’) промена глагола по временима, начинима и лицима.

лице граматичка категорија која служи да би се њоме означила природа учесника у некој ситуацији, заснована на обличком обележавању учесника у говорној комуникацији.

маскулинум (лат. masculinum ср. р., masculīnus м. р. ‘који је мушког рода’ < māsculus ‘мушки, мужеван, снажан’) облик или именица мушког рода, један од граматичких родова.

множина (плурал, од лат. plūrālis) морфолошка категорија, један од два основна облика категорије граматичког броја, којом се означава да се говори о више ентитета; плурал.

морфологија (од морфо- < грч. грч. μορφή [morphḗ] ‘облик’ + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’; фр. morphologie, енгл. morphology) део науке о језику који се бави структуром, облицима, врстама и грађењем (творбом) речи; заједно са синтаксом чини основни део граматике.

морфолошка категорија граматичка категорија којом се означава промена облика једне речи, при чему за сваку вредност постоји посебан облик (нпр. придев плав може бити у мушком роду – плав, женском роду – плава и средњем роду – плаво).

морфофонологија (енгл. morphophonology, фр. morphophonologie, терминолошка сливеница настала спајањем назива морфологија и фонологија: morphology + phonology) део науке о језику који се бави фонолошком структуром морфема и који проучава понашање фонема у творби или у промени облика речи (деклинацији, конјугацији, компарацији).

непроменљиве речи речи које се јављају увек у истом облику, без икакве морфолошке промене, речи без флексије, нефлективне речи, индеклинабилне речи, неваријабилне врсте речи; једна од две главне групе у класификацији врста речи према критеријуму присутности или одсутности флексије.

основни облик термин којим се означава свака апстрактна јединица успостављена како би се неком низу облика омогућило да буду међусобно повезани, тј. сагледани као њене варијанте.