падеж (према лат. cāsus) категоријално обележје именских речи (именице, заменице, придеви и неки бројеви) које показује односе који владају међу деловима реченице, као и њихова значења.
Category: Морфологија
парадигма (клат. paradigma < грч. παράδειγμα [parádeigma] ‘пример, узор’) 1. скуп свих граматичких облика једне речи (лексеме), тј. образац промене, деклинације или конјугације за одређену категорију речи.
партикула (лат. particula ‘делић’ < pars ‘део’) в. речца
партикуларизатор (од партикула лат. particula ‘делић’ < pars ‘део’) (обично у мн.) језичка средства која се употребљавају да би се направиле бројиве конструкције са иначе небројивим именицама.
паукал (енгл. paucal < лат. paucus ‘мали, малобројан’) облик именске речи у синтагмама с бројевима два, три, четири, вишецифреним бројевима који се њима завршавају и оба(два) (два стола, три клупе, четири села, оба сина, обадве лутке, двадесет три стабла).
плурал в. множина.
плуралија тантум (лат. pluralia tantum ‘само у множини’) појава да се у језику неке речи јављају само у облику множине.
помоћни глагол непунозначни глагол који се јавља као део сложеног глаголског облика и носи искључиво граматичко значење.
предлог непроменљива врста речи која стоји испред именица, именичких заменица и именичких синтагми у зависним падежима и означава њихов однос према другим речима у реченици или синтагми; препозиција; заједно с речју у зависном падежу испред које стоји твори предлошко-падежну конструкцију.
придев несамостална, одредбена, најчешће променљива реч којом се исказује нека особина бића, предмета, појава и др. (плав, млад, болестан), различити односи међу њима (сестрин, школски, европски; горњи, десни; сутрашњи), као и материја од које је нешто направљено (златан, пластичан, свилен) и сл.