алфабет (од грч. ἄλφα [álpha] + βῆτα [bêta] два прва слова грчке азбуке) 1. утврђен инвентар и редослед слова у грчкој азбуци, грчка азбука. Назив је настао спајањем имена првог и другог словног знака, алфа и бета. Има 24 слова, 17 консонантских и 7 вокалских. То је прво фонемско писмо, развијено на бази феничанског писма, одакле су преузета и семитска имена за слова, нпр. алеф – говедо, бетх – кућа итд. Грци су га највероватније преузели у X веку пре наше ере и прилагодили га гласовном систему свог језика (окренувши и смер писања слева надесно). Постојале су две варијанте грчког писма – старија, мајускула или унцијално писмо (велика слова) и млађа, минускула (мала слова). Ово писмо послужило је као основа за друга алфабетска писма: коптско, готско, јерменско, грузијско, латиницу, ћирилицу и посредно, преко латинског писма, за германске руне. Конкретно, из грчкога унцијалнога писма развила се ћирилица, а из минускуле глагољица (додавањем и неких слова из других алфабета). Данас се често користи за математичку и уопште научну симболизацију различитих појмова, најчешће α (алфа), β (бета), γ (гама), δ (делта), π (пи), ω (омега) и др. 2. општи назив за сва слова у писму једног језика поређана по утврђеном редоследу; систем писмених знакова неког језика, азбука, абецеда. Исп. азбука, абецеда, ћирилица, латиница, глагољица.
Литература:
https://www.enciklopedija.hr