резонатор (нем. Resonator < лат. resonō 1. sg., resonāre ‘одјекивати, одзвањати, разлегати се, орити се’) шупљина испуњена ваздухом која појачавањем треперења звучног извора утиче на завршно формирање гласова, дајући им посебан тон и боју.
Category: Фонетика
самогласник в. вокал.
слог најмања и основна јединица изговора која се остварује једним артикулационим покретом, а конституише је сâм вокал или вокал с једним или више сугласника који се могу наћи испред и(ли) иза њега;
сонант (лат. sonāns ‘звучан, гласан’ < sonō 1. sg., sonāre ‘звучати’) глас при чијој артикулацији ваздушна струја пролази неометано кроз све препреке на које наилази; гласник.
сугласник в. консонант.
тон (грч. τόνος [tónos] ‘напетост, напрезање; глас, интонација’) звук који настаје правилним звучним осцилацијама треперећег тела (гласних жица). Из угла акустичке фонетике, т. се деле на основне, сложене и хармоничне.
трајање гласа акустичка особина гласа која означава количину времена које је потребно за артикулацију, односно треперење звучног тела (гласних жица).
фонема (грч. φώνημα [phṓnēma] ‘глас’; фр. phonème) најмања несамостална јединица језичког система која уноси разлику у значењу. Основне језичке јединице су фонеме, морфеме, синтагме, реченице и надреченичне целине.
фонетика (грч. φωνητικός [phōnētikós] ‘гласовни’, фр. phonétique) део науке о језику који се бави проучавањем гласова. Предмет изучавања фонетике јесу гласовне јединице – глас, гласовни системи и гласовне промене, као и прозодијске јединице – акценат и интонација.
фонологија (од фоно- < грч. φωνή [phōnḗ] ‘звук, глас’ + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’; фр. phonologie, енгл. phonology) део науке о језику који се бави изучавањем фонема, јединица језичког система која обележава разлику у значењу.