акустичка фонетика грана фонетике која проучава физичка својства гласова; физичка фонетика. Фонетика се дели на три главне гране: акустичку фонетику, која проучава физичка својства гласова, артикулациону фонетику, која проучава физиолошка својства гласова и артикулацију говора, и аудитивну фонетику, која проучава перцепцију гласова.
Category: Фонетика
алвеолар (лат. alveolus ‘кориташце, шупљиница’ < alveus ‘удубљење’) глас који се артикулише на алвеолама, тако што врх језика дотакне алвеоле; надзубни сугласници, надзубни сонанти. Термин а. односи се на класификацију сугласника на основу места артикулације.
алитерација (срлат. аllīterātiō од лат. ad- + littera ‘слово’, фр. allitération, енгл. alliteration) фонолошка и стилска фигура која подразумева понављање истог сугласника или сугласничких група у више узастопних речи у реченици или стиху. А., асонанца и рима чине групу фонолошких фигура, које се заснивају на понављању гласова и припадају широј групи фигура дикције.
алофон (од ало- < грч. ἄλλος [állos] ‘други’ + фон < грч. φωνή [phōnḗ] ‘звук, глас’; енгл. allophone) реализација фонеме; варијанта фонеме која настаје услед одређеног гласовног окружења у којем се она нађе
алтернант (лат. alternāns партицип презента глагола alternō 1. sg., alternāre ‘чинити нешто наизменично’; енгл. alternant, фр. alternant) глас који учествује у промени тј. алтернацији; који алтернира;
алтернација (лат. alternātiō ‘смењивање, мењање’) промена гласа унутар морфеме; процес у којем се једна фонолошка јединица у различитим окружењима остварује фонетски различито; појединачне реализације алтернације јесу алтернанти (сват : свадба; алтернанти фонеме т јесу д и т).
артикулација (лат. articulatio) низ покрета говорних органа који својим деловањем утичу на кретање ваздушне струје и настајање гласа.
артикулациона фонетика грана фонетике која се бави функцијом говорних органа у процесу формирања гласова. Фонетика се дели на три главне гране: акустичку фонетику, која проучава физичка својства гласова, а. ф., која проучава физиолошка својства гласова и артикулацију говора, и аудитивну фонетику, која проучава перцепцију гласова.
архифонема (од архи- < грч. ἀρχι- [archi-] + фонема < грч. φώνημα [phṓnēma] ‘глас’; фр. archiphonème) скуп дистинктивних обележја која су заједничка двема фонемама.
асимилација (лат. assimilation ‘изједначавање’) утицај једног гласа на други, обично суседни глас, тако да ти гласови постану слични или исти; једначење, једначење гласова.