аспирација (лат. aspiratio) кратак чујни издах који се може јавити уз артикулацију појединих гласова.
Category: Фонетика
аудитивна фонетика грана фонетике која проучава перцепцију гласова, посредством уха, слушног нерва и мозга.
африката (лат. affricātus партицип перфекта пасива глагола affricō 1. sg., affricāre ‘натрљати’; нем. Affrikata, фр. affriquée) глас при чијој артикулацији фонациона струја наилази на препреку која се отклања уз сужење (теснац); сливени сугласник.
билабијал (од би- < лат. bis ‘двапут’ + лабијал) глас који се артикулише учешћем обе усне, односно склапањем усана; двоуснени глас, двоуснени сугласник.
боја гласа (tembr) акустичка особина гласа одређена обликом резонатора (ждрела, уста, носа).
велар (лат. velaris < vēlō 1. sg., vēlāre ‘покривати, увијати’) глас који се артикулише у области задњег (меког) непца; веларни сугласник, задњонепчани сугласник, увуларни сугласник.
велум (лат. velum) покретни говорни орган који учествује у артикулацији гласова; меко или задње непце.
вибрант (лат. vibrāns партицип презента глагола vibrō 1. sg., vibrāre ‘вибрирати’) глас при чијој артикулацији врх језика трепери тако што наизменично додирује алвеоле и одаљава се од њих.
висина гласа аудитивна особина гласа која зависи од брзине трептаја гласних жица (треперећег тела) у јединици времена.
вокал (лат. vōcālis ‘гласан, звучан’ < vōx ‘глас, звук’) глас при чијој артикулацији фонациона струја не наилази на препреку и пролази слободно кроз усну дупљу; самогласник.