синестезија (грч. συναίσϑησις [synaísthēsis] ‘удружено осећање, перцепција’ од σύν [sýn] ‘(заједно) са’ + αἴσθησις [aísthēsis] ‘осећање’; фр. synesthésie, енгл. synaesthesia) 1. у лексикологији, један од механизама полисемије, који поједини истраживачи третирају као тип лексичке метафоре, а подразумева семантичке трансформације индуковане метафоричким повезивањем доживљаја различитих чула.
Category: Лексикологија
синоним (грч. συνώνυμος [synōnymos] ‘истоимен’ од σύν [sýn] ‘(заједно) са’ + -оним < ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) у лексикологији и семантици: а. реч која са другом речју различитог облика има исто или веома блиско значење, реферише на исти појам и може је заменити у сваком контексту без промене смисла и стилске маркираности; прави, апсолутни, потпуни синоним, истозначница
синонимија (грч. συνωνυμία [synōnymia] ‘истоименост, истозначност’) 1. у лексикологији и семантици, један од уобичајених парадигматских садржинских односа међу јединицама у лексичком систему сваког језика; појава истозначности или блискозначности међу лексемама – синонимима.
славенизам 1. реч из периода славеносрпског књижевног језика (из друге половине XVIII и прве половине XIX века), која је словенског порекла (најчешће рускословенског и руског, или, у мањој мери, и српскословенског), а не припада српском народном језику.
славеносрбизам лексички хибрид, својствен славеносрпском књижевном језику (у другој половини XVIII и првој половини XIX века), који садржи особине и рускословенског односно руског и српског народног, а понекад и српскословенског језика.
словенизам 1. језичка јединица (глас, реч, облик, израз, конструкција) преузета из једног словенског језика у други словенски или несловенски језик.
термин (лат. terminus ‘свршетак, крај’) назив који се употребљава у одређеном научном, техничком и уметничком подручју; реч или скуп речи специјалног (научног, техничког и сл.) језика, грађен (креиран, прихваћен или позајмљен) у сврху тачног изражавања специјалних појмова и означавања специјалних предмета.
терминологија (од термин + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) 1. систематизован скуп, попис термина у некој стручној области: граматичка т., рибарска т., спортска т., медицинска т. итд.; систем назива, укупност термина у некој научној области, номенклатура.
хипокористик (грч. ὑποκοριστικός [hypokoristikós] ‘умилан’) облик именице, властите или заједничке, којим се у номинацији и апострофирању изражава нежност, благост, близак однос према именованом појму, име одмила: нпр. браца, сеја, зека, Гоца, Мики, Столе.