антоним (од грч. од ἀντί [antí] ‘против(ан), супротан, наспраман’ + -оним < ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) (супр. синоним) реч супротног значења у односу на другу реч (леп – ружан, добро – зло, волети – мрзети).
Category: Лексикологија
архаизам (грч. ἀρχαϊσμός [archaismós] < ἀρχαῖος [archaîos] ‘стар, древан’; фр. archaisme) застарела лексичка јединица (реч, облик, израз), која је у савременом језику потиснута из активне употребе, тј. замењена неком другом јединицом, а њено појављивање у појединим регистрима књижевног језика је стилски маркирано.
асоцијативно значење у лексикологији и семантици, код неких истраживача (Џефри Лич), тип лексичког значења које се односи на одређене особине, чиниоце појма именованог датом лексемом који излазе из оквира денотације; стилско значење.
асоцијативно поље 1. скуп свих вербалних асоцијација које говорници/испитаници наводе као реакцију на реч-стимулус.
аугментатив (нем. Augmentativ < лат. augmentō 1. sg., augmentāre ‘повећати’) именица настала извођењем, обично суфиксацијом, која означава нешто увећано у односу на творбену основу; увећаница: нпр. кућетина, водурина, ручерда; официрчина, глумчина.
вербална асоцијација језички израз асоцијативне везе међу појмовима и концептима; вербализована реакција испитаника на задату реч-стимулус у оквиру асоцијативног теста.
вулгаризам (лат. vulgāris < vulgus ‘народ, светина, маса (људи, животиња)’) непристојна, проста, скаредна реч, израз или конструкција, чија се употреба у језику сматра непримереном, неадекватном са аспекта општеважећих друштвених и културних норми.
деминутив (лат. dēminūtīvus) реч добијена додавањем афикса (обично суфикса, ређе префикса) на именичку, глаголску или придевску основу, при чему се добија изведеница која означава нешто умањено, изражено у мањој мери и сл. (кућа – кућица, радити – радуцкати, бео – беличаст).
деминуција (лат. dēminūtio) творба деминутива додавањем афикса (деминутивних суфикса или, ређе, префикса) на основу именичких, придевских или глаголских речи.
денотат (лат. dēnotātum, dēnotātus ‘означен, обележен’ партицип перфекта пасива глагола dēnotō 1. sg., dēnotāre ‘означавати, маркирати, обележавати’) у савременим лексиколошким теоријама (са референтом) представља компоненту лексичког значења, као део предметно-појмовне макрокомпоненте (уз десигнат/сигнификат), у опозицији према конотацији.