десигнат (лат. dēsignātum, dēsignātus ‘обележен’ партицип перфекта пасива глагола dēsigno 1. sg., dēsignāre ‘маркирати, означавати, одређивати, именовати’) у савременим лексиколошким теоријама представља компоненту лексичког значења, тачније део предметно-појмовне макрокомпоненте (уз денотат, денотацију), у опозицији према конотацији; сигнификат; „означено” као елемент језичког знака у Де Сосировој семиотичкој теорији.
Category: Лексикологија
експресивност (лат. expressio, фр. expressif, енгл. expressive) а. у ширем смислу: особина онога што је експресивно у језику, језичка изражајност; особина језичког знака (речи, израза, реченице) која подразумева сликовитост, емоционалну обојеност, изражавање евалутивног значења.
епоним (грч. ἐπώνυμος [epṓnumos] ‘именован’) у лингвистици је термин е. вишезначан и може се односити на: 1. именодаваоца, тј. особу према којој се именује одређени појам; 2. само властито име, тј. језички знак који се додељује појму и 3. именопримаоца, тј. предмет, појаву, особу, временско раздобље, научно откриће, теорију, књижевни правац или какав други општи појам којем се додељује име одређене особе, произвољно или на основу какве каузално-детерминативне везе са њомe.
еталон (фр. étalon основна мера, прецизно направљен узорак мере који служи за проверавање истих таквих мера у употреби) у фразеологији, компонентни фразеологизам са поредбеном структуром, чије се експресивно значење реализује повезивањем теме поређења (компарандума) са компаратумом: пијан као чеп, вредан као пчела, бежати као ђаво од крста, јурити као мува без главе.
индивидуализам а. у ширем смислу – особеност индивидуалног говора, језика, стила – идиолекта (нпр. одређеног писца). б. у ужем смислу, индивидуална лексема за коју постоји мали број потврда у језику.
језичка слика света један од кључних појмова лингвокултурологије и когнитивистике, који се може дефинисати као израз човекове способности да обликује, структурише, концептуализује слику стварности у својој културно-језичкој заједници; наивна слика света, језичка слика стварности.
колективна експресија колективна уверења, представе, мишљење, стереотипи који постоје међу говорницима једне заједнице о особинама предмета и појава који их окружују.
компоненцијална анализа један од доминантних теоријских приступа у проучавању лексичког значења, који је поникао на основама структуралистичког правца у лингвистици и чији се интензиван развој везује за 60-е и 70-е године 20. века, компонентна анализа.
конкорданција (срлат. concordantia ‘слагање’, партицип презента за средњи род множине лат. глагола concordō 1. sg., concordāre ‘слагати се’, фр. concordance, енгл. concordance) представља уазбучен списак лексичких јединица које се налазе у једном извору или групи извора, као и контексте у којима се јављају с указивањем на тачан извор.
конотација (срлат. connotatio, енгл. connotation, фр. connotation) једна од макрокомпонената у структури лексичког значења (уз граматичку и предметно-појмовну макрокомпоненту), у којој су садржане информације о семантичкој маркираности лексеме, тј. о експресивном односу целокупне говорне заједнице према ономе што значи одређена лексема.