лексема (фр. lexème од lex(ique) < грч. λέξις [léxis] ‘говор, реч’) 1. најмања самостална јединица лексичког система под којом се подразумевају сви граматички облици и све семантичке реализације једне речи.
Category: Лексикологија
лексика (грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’; фр. lexique) 1. скуп свих речи неког језика или дијалекта, његов целокупан речнички састав, лексички фонд, лексикон; систем лексема као средстава којима се именују и означавају све конкретне и апстрактне појаве и појмови у једном језику или дијалекту.
лексикографија (од грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’ + графија) 1. вештина прикупљања, обраде, дефинисања (и ширег описа) лексема које улазе у један речник; рад на састављању речника, израда лексикона, енциклопедија и сл.
лексикологија (од грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’ + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) у ужем смислу, део науке о језику који проучава речи као јединице лексикона – лексеме, њихово значење и компоненте од којих се лексичко значење састоји, те односе међу речима у лексикону – парадигматске (синонимију, хомонимију, антонимију и др.), синтагматске, деривационе – са циљем да утврди како се лексикон развија, каква је његова структура, на који начин лексичке јединице улазе у њега и функционишу у међусобним релацијама и различитим сферама употребе.
лема (лат. lēmma ‘тема, предмет’ < грч. λῆμμα [lêmma] ‘оно што је примљено’; енгл. lemma) у лексикографији: а. реч (или израз), лексичка јединица која се обрађује, дефинише, објашњава у речнику, одредница; лексикографски, речнички облик речи.
лингвокултурологија (лингвистика + култура + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) најмлађа лингвистичка дисциплина, која се интензивно развија од 90-их година 20. века и проучава међусобну повезаност језика и културе.
ментални лексикон теоријски конструкт који се крајем 60-их година XX века јавља најпре у експерименталној лингвистици, а касније у психолонгвистици и когнитивној психологији и подразумева специјализовани когнитивни поддомен – модул дуготрајне меморије, у коме су ускладиштене и организоване менталне представе/репрезентације свих речи које говорник једног језика користи и које заједно чине његову лексичку меморију.
метафора (грч. μεταφορά [metaphorá] ’преношење, пренос’, лат. metaphora, енгл. metaphor) 1. механизам полисемије који подразумева пренос имена с једног појма на други на основу некакве сличности међу њима.
метафтонимија (енгл. metaphtonymy, терминолошка сливеница настала спајањем назива метафора и метонимија: metaphor + metonymy) у когнитивнолингвистичком приступу: когнитивни механизам који подразумева удружено деловање, међуоднос појмовне метафоре и појмовне метонимије.
метонимија (грч. μετωνυμία [metōnymía] ‘замена имена’, лат. metonymia, енгл. metonymy) 1. лексички механизам полисемије који подразумева номинацију неког појма А лексемом којом се именује други појам Б, на основу неке логичке, егзистенцијалне везе односно блискости која постоји међу њима