неологизам (фр. néologisme од грч. νέος [néos] ‘млад, нов’ + λόγος [logós] ‘реч’) нова, новообразована/позајмљена реч, израз или конструкција која се одскора почела користити у језику; употреба старих речи и израза у новом значењу.
Category: Лексикологија
одредница у лексикографији: 1. реч или скуп речи (израз) као назив за појам чије се значење дефинише, описује, тумачи у речнику или енциклопедији, лексичка јединица, лема.
оказионализам (лат. occāsiō ‘прилика, згодно време’, акузатив occasiōnem, нем. Okkasion, фр. occasion, енгл. occasion) лексичка јединица (реч или израз) коју карактерише индивидуална, оказионална употреба и неуобичајена структура или нераспрострањено творбено средство, што су обележја по којима се разликује од узуалне лексике, од јединица основног лексичког фонда.
пароним (грч. παρώνυμον [parṓnymon] ‘дериват’; енгл. paronym) 1. реч која са другом речју у лексичком систему има сличну форму и слично значење (нпр. психички – психолошки, новински – новинарски).
паронимија (од пара- < грч. παρά [pará] ‘код, покрај’ + -онимија < грч. ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) 1. у лексикологији, семантици, творби речи: а. појава паронима у лексичком систему једног језика – двеју речи које имају сличан облик, изведене су од исте коренске морфеме и имају слично, блиско значење (нпр. спасилац – спаситељ, белети – белити), унутарјезичка паронимија; б. извођење семантички блиских лексема из истог корена различитим афиксима (читалац – читатељ – читач).
пејоратив (нлат. peiorativus < клат. pēiōrātus ‘погоршан’ < лат. pēior ‘гори’; фр. péjoratif, енгл. pejorative) реч или израз који има погрдно, депрецијативно значење засновано на конотативној макрокомпоненти у семантичкој структури лексеме; лексичка јединица којом се реферише на нешто са негативном експресивно–емоционално–вредносном конотацијом, детериоратив.
позајмљеница 1. језичка јединица (фонема, морфема, реч, израз, конструкција) преузета из другог, страног језика.
полисемија (лат. polysēmus ‘вишезначан’ < грч. πολύσημος [polýsemōs] ‘id.ʼ од πολύς [polýs] ‘многоʼ + σῆμᾰ [sêma] ‘знакʼ; фр. polysémie) 1. способност лексеме да се реализује у већем броју значења, вишезначност.
посрбица српски еквивалент за реч страног, несловенског порекла.
синегдоха (грч. συνεκδοχή [synekdochḗ]) 1. у традиционалној лексикологији и семантици један од три уобичајена лексичка механизма (уз метафору и метонимију), који подразумева пренос имена с једног појма на други на основу логичке везе део–целина.