акценат (лат. аccentus ‘акценат, интонација’, фр. accent, нем. Akzent) 1. фонетско средство којим се издвајају поједини сегменти говора, које се састоји од трију елемената: јачине (интензитета), висине (тона или интонације) и дужине (квантитета).
Category: Акцентологија
акцентологија (од акценат + логија < грч. λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) наука о акцентима; лингвистичка дисциплина која се бави проучавањем акцената, њиховог система, стања, развоја и функционисања у оквиру једног језика или говора.
акцентуација (фр. accentuation, нем. Akzentuation) 1. систем акцената односно нагласака једног језика, дијалекта или говора. 2. акценат, начин акцентовања.
експираторни акценат (‘) који се одликује снагом фонационе струје, тј. чије је наглашавање остварено само већим интензитетом гласа који је носилац акцента; нема квантитативних ни квалитативних опозиција, одн. тонских обележја;
енклитика (грч. ἐγκλιτικός [enklitikós] ‘који се наслања’) реч којa нема свој акценат, већ заједно са акцентованом речју испред себе чини прозодијску реч. Прозодијска реч или акценатска целина је група речи обједињена једним акцентом која се изговара као једна гласовна целина.
интонација (лат. intonatio) скуп ритмичко-мелодијских и тонских карактеристика говора. Под појмом и. подразумевају се тонска кретања, наглашавања и истицања гласова, слогова, речи и реченица. С обзиром на кретање висине тона и. може бити узлазна (постепено појачавање висине тона), силазна (постепено спуштање висине тона) и равна (задржавање висине тона на одређеној висини).
интонациона фраза говорна целина, скуп речи обједињених интонацијом у једну ритмичко-мелодијску јединицу. И. ф. је логичка јединица у говору, истакнута прозодијским карактеристикама и омеђена двема паузама.
клитика (грч. κλιτικός [klitikós] ‘који се односи на флексију’) реч која нема свој акценат, већ заједно са акцентованом речју испред или иза себе чини прозодијску реч. Прозодијска реч или акценатска целина је група речи обједињена једним акцентом која се изговара као једна гласовна целина.
мелодија (мелодија реченице) (лат. melōdia < грч. μελῳδίᾱ (melōidíā) ‘песма, певање, музика’) интонационе и тонске модулације реченице и говора. Основу реченичне мелодије чине узлазна и силазна кретања висине тона приликом говора, што доводи до интонационог варирања реченице.
метатакса (грч. μετάταξις [metátaxis] од μετά [metá] + τάξις [táxis] ‘ред’) преношење акцената за један слог ка почетку речи без промене тона. У српском језику м. подразумева прелазак силазних акцената за један слог ка почетку речи без промене тона, односно квалитета акцента