ареална лингвистика лингвистичка дисциплина у оквиру које се истражује територијални распоред језичких појава; проучава утицај фактора простора на еволуцију језика.
Category: Дијалектологија
вернакулар (лат. vernāculus ‘домаћи’, фр. vernaculaire, енгл. vernacular) 1. свакодневни нестандардизовани говорни језик урбаног подручја; градски језички варијетет; неформални, разговорни, спонтани облик говора градских група; својим се особинама разликује од стандардног језика, али и од дијалекатског говора на чијој подлози настаје, а разлике зависе превасходно од удаљености дијалекатске подлоге од дијалекатских говора који су узети за основицу стандардног језика.
дијалекат (грч. διάλεκτος [diálektos] ‘(раз)говор’) у ширем лингвистичком смислу – географски или социјално дистинктиван варијетет неког језика, који је резултат хоризонталне (територијалне) и(ли) вертикалне (социјалне) стратификације; говор неког подручја који се својим особинама (фонетским, морфолошким, лексичким и(ли) синтаксичким) одваја и разликује од стандардног језика и од других говора; скуп говора који имају неке заједничке особине.
дијалектизам (од дијалекат < грч. διάλεκτος [diálektos] ‘(раз)говор’; енгл. dialectism) дијалекатска црта; реч, облик, синтагма и сл., особина карактеристична за неки дијалекат Језичка црта која се може поклопити са стандардном, али је важно да се она разликује у односу на стање у другом дијалекту (нпр. вода : вода : вода);
дијалектологија (од дијалект + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) научна дисциплина која се бави проучавањем дијалеката, народних говора.
дијалектолошка картографија в. лингвистичка географија. дисциплина која подразумева конципирање лингвогеографских карата (регионалних, националних и др. / фонолошких, морфолошких, синтаксичких и др.) на којима се представља географски распоред одређених језичких појава: исп. дијалекат.
дијасистем (од дија- < грч. διά [diá] + систем < грч. σύστημα [sýstēma]) графички представљен систем двају или више дијалекатских система који илуструје истоветности и разлике разматраних варијетета, одн. њихове структурне разлике, и показује систематску природу односа у којем се они налазе.
екавизам екавски изговор; екавски облик; реч или облик у којем се реализује екавска рефлексација прасловенског гласа јат <ѣ>; на његовом некадашњем месту изговара се глас /е/, који задржава квантитет некадашњет гласа јат (нпр. млеко < млѣко; место < мѣсто; дете < дѣте; песма < пѣсма).
екавски говор говор штокавског наречја у којем прасловенски глас јат <ѣ> има екавску рефлексацију, тј. на његовом некадашњем месту реализује се глас /е/; који се одликује екавским изговором, једним од трију штокавских.
екавски изговор начин изговора према којем се на некадашњем месту прасловенског гласа јат <ѣ> изговара глас /е/; један од трију изговора штокавског наречја, и један од двају изговора стандардног српског језика, који у јавној речи и у приватној комуникацији изразито преовлађује.