конвергенција (con-* (=cum) – s+ vergere) 1. међусобно приближавање, сличност или слагање, подударање особина; развој сличних особина у двају или више језика независно од заједничког порекла, обично услед територијалне близине, културних веза и сл.
Category: Општи лингвистички појмови
конкорданција (срлат. concordantia ‘слагање’, партицип презента за средњи род множине лат. глагола concordō 1. sg., concordāre ‘слагати се’, фр. concordance, енгл. concordance) представља уазбучен списак лексичких јединица које се налазе у једном извору или групи извора, као и контексте у којима се јављају с указивањем на тачан извор.
лексема (фр. lexème од lex(ique) < грч. λέξις [léxis] ‘говор, реч’) 1. најмања самостална јединица лексичког система под којом се подразумевају сви граматички облици и све семантичке реализације једне речи.
лексикографија (од грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’ + графија) 1. вештина прикупљања, обраде, дефинисања (и ширег описа) лексема које улазе у један речник; рад на састављању речника, израда лексикона, енциклопедија и сл.
лексикологија (од грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’ + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) у ужем смислу, део науке о језику који проучава речи као јединице лексикона – лексеме, њихово значење и компоненте од којих се лексичко значење састоји, те односе међу речима у лексикону – парадигматске (синонимију, хомонимију, антонимију и др.), синтагматске, деривационе – са циљем да утврди како се лексикон развија, каква је његова структура, на који начин лексичке јединице улазе у њега и функционишу у међусобним релацијама и различитим сферама употребе.
лема (лат. lēmma ‘тема, предмет’ < грч. λῆμμα [lêmma] ‘оно што је примљено’; енгл. lemma) у лексикографији: а. реч (или израз), лексичка јединица која се обрађује, дефинише, објашњава у речнику, одредница; лексикографски, речнички облик речи.
лематизација (од лема < лат. lēmma ‘тема, предмет’ < грч. λῆμμα [lêmma] ‘оно што је примљено’; енгл. lemma) 1. једна од уобичајених техника анотације електронског корпуса, која се спроводи у циљу његове припреме за лингвистичку анализу или лексикографски рад.
лингва франка (lat. lingua franca) помоћни језик који служи као средство споразумевања између група људи различитих матерњих језика, заједнички језик.
лингвокултурологија (лингвистика + култура + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) најмлађа лингвистичка дисциплина, која се интензивно развија од 90-их година 20. века и проучава међусобну повезаност језика и културе.
лингвостилистика део науке о језику који језичке појаве проучава са стилистичког и експресивно-садржајног становишта.