слог најмања и основна јединица изговора која се остварује једним артикулационим покретом, а конституише је сâм вокал или вокал с једним или више сугласника који се могу наћи испред и(ли) иза њега;
Category: Општи лингвистички појмови
службени језик језик, односно језици државних, јавних установа, званични, службени језик или језици у појединим државама.
стандардизација свођење, ограничавање различитих варијаната изговора, писања, граматичких облика и сл. на једну; избор прописане (препоручиване) узорне варијанте као основа нормирања језика.
стандардни (књижевни) језик аутономни вид језика, обавезно нормиран и функционално поливалентан, који је настао као резултат процеса стандардизације.
текстуална лингвистика (текст- < лат. textum ’оно што је изаткано, ткање, тканина’ + лингвистика) грана лингвистике чији је основни објекат испитивања ‒ текст.
термин (лат. terminus ‘свршетак, крај’) назив који се употребљава у одређеном научном, техничком и уметничком подручју; реч или скуп речи специјалног (научног, техничког и сл.) језика, грађен (креиран, прихваћен или позајмљен) у сврху тачног изражавања специјалних појмова и означавања специјалних предмета.
терминологија (од термин + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) 1. систематизован скуп, попис термина у некој стручној области: граматичка т., рибарска т., спортска т., медицинска т. итд.; систем назива, укупност термина у некој научној области, номенклатура.
типолошка лингвистика лингвистичка дисциплина која се бави проучавањем структурних сличности међу језицима, независно од њихове историје.
традиционална лингвистика (граматика) термин под којим се подразумева скуп ставова, процедура и прописа карактеристичних за предлингвистичку еру изучавања језика, а посебно за европске школске граматике XVIII и XIX века.
универзалија (обично у мн.) језичке појаве или карактеристике језичког система које су својствене свим језицима тј. за које су досадашња лингвистичка истраживања показала да се јављају у готово свим језицима света.