гестовни језик овај се назив у последње време избегава, јер припадници заједнице глувих га донекле сматрају погрдним, отуда је погоднији знаковни језик.
Category: Општи лингвистички појмови
глас (псл. *golsъ, стсл. гласъ) звук који настаје низом покрета говорних органа који утичу на кретање ваздушне струје и стварање звучних таласа.
гносеологија (грч. gnosis и logos) в. епистемологија 1. теорија сазнања, наука која се бави људским сазнањем, вредновањем врста људског сазнања и утврђивањем истинитих и неистинитих критеријума;
говорна култура 1. владање нормама стандардног језика у његовој писаној и усменој форми;
говорни органи делови човековог тела који учествују у стварању гласова и чине говорни апарат. Г. о. састоје се из три дела: апарата за дисање, који производи ваздушну струју, гркљана, у којем се ствара звучна енергија, и супраглотичких шупљина, које служе као резонатори.
говорништво (лат. (ars) oratoria) 1. наука о говорничком умећу, која се бави проблематиком ефективности говора и директивном функцијом језика; беседништво, реторика.
граматика (лат. gramatica < грч. γραμματικὴ (τέχνη) [grammatikḕ (téchnē)] ‘вештина писања, граматика’) 1. део науке о језику у свом ужем и традиционалном значењу обухвата морфологију и синтаксу, тј. проучава морфолошки и синтаксички систем неког језика, док у ширем и савременом значењу обухвата и друге области: фонологију, фонетику, семантику и др.;
графемика (од графема < грч. γράφημα [gráphēma] ‘слово’, γράφω [gráphō] 1. sg., γράφειν [gráphein] ‘писати’; нем. Graphemik, енгл. graphemics) лингвистичка дисциплина која проучава графеме.
двојезичност способност говорења двају језика; билингвизам;
депенденцијална граматика (граматика зависности) (нем. Dependenz према лат. dependere) врста је формалне граматике која у анализи синтаксичких структура полази од тезе да комбинаторика елемената у тим структурама почива на принципу међусобне хијерархијске зависности, тако што један члан те структуре представља језгро, центар, од кога синтаксички зависе остали делови те структуре.