диглосија (грч. δίγλωσσος [díglōssos] ‘који говори два језика’, фр. diglossie, енгл. diglossia) употреба двају функционално разграничених језика у истој друштвено-језичкој заједници, при чему реч може бити о хетерогеној или хомогеној диглосији. Ова социолингвистичка појава постојала је од најранијег периода писмености код Словена, али није била иста на целом словенском простору.
Category: Општи лингвистички појмови
диграфија (од грч. δί-/δις [dí-/dis] ‘двапут’ + графија; фр. digraphie) употреба различитих писама за један исти језик.
дијалекат (грч. διάλεκτος [diálektos] ‘(раз)говор’) у ширем лингвистичком смислу – географски или социјално дистинктиван варијетет неког језика, који је резултат хоризонталне (територијалне) и(ли) вертикалне (социјалне) стратификације; говор неког подручја који се својим особинама (фонетским, морфолошким, лексичким и(ли) синтаксичким) одваја и разликује од стандардног језика и од других говора; скуп говора који имају неке заједничке особине.
дијасистем (од дија- < грч. διά [diá] + систем < грч. σύστημα [sýstēma]) графички представљен систем двају или више дијалекатских система који илуструје истоветности и разлике разматраних варијетета, одн. њихове структурне разлике, и показује систематску природу односа у којем се они налазе.
дијахронија (од грч. διά [diá] + χρόνος [chrónos] ‘време’) в. дијахронијска (историјска) лингвистика. историјски, динамички аспект у проучавању језика, који подразумева приказивање различитих фаза у развоју језика кроз време.
дистинктивна обележја артикулационо-акустичке особине фонема на основу којих се оне међусобно разликују. Теорија дистинктивних обележја настаје средином XX века, а њени најзначајнији представници су Николај Трубецкој и Роман Јакобсон.
дистинкција (лат. distinctio) термин којим се у фонологији означава однос између обележја на основу којих се фонеме разликују.
економичност (грч. οἰκονομῐ́ᾱ) тежња за што већим смањењем напора у говору употребом најмањег броја језичких јединица (фонема, слогова, речи, или реченица) у складу с потребама комуникације; изостављање, сажимање и скраћивање израза да се с мањим утрошком средстава постигне исти или бољи ефект; језичка економија.
експериментална фонетика фонетска дисциплина у оквиру које фонетска проучавања служе механичким или електронским апаратима за испитивање акустичке (физичке) и артикулационе (физиолошке) стране гласова;
етикеција 1. утврђени начин понашања, опхођења у одређеним приликама у друштву (на двору, у дипломатији и сл.), бонтон;