антропоцентризам (< грч. ánthropos човек, лат. centrum средиште, средишња тачка (као други део речи значи усмереност према средишту) тумачење и описивање лингвистичких чињеница – одређених аспеката језичког и граматичког система, као и језичке слике света, те лексике одређеног језика – према критеријумима по којима је човек са својим потребама центар сваке комуникативне ситуације, средиште према коме се усмерава и усклађује развој језика на свим нивоима. Човек је нпр. носилац сваке говорне ситуације и комуникативног чина, као пошиљалац или прималац поруке; време говорења говорног лица предстаља критеријум на основу којег се утврђује временско значење исказа и устројава систем глаголских времена у многим језицима; значење глаголских модуса формира се и реализује са становишта човекове перспективе стварности. А. у језику очитава се, између осталог, и у граматичким категоријама лица, падежа, стања, аниматности, у значењима припадања, друштва и др., у системима заменица и заменичких прилога; затим у лексичким системима – нпр. у именицама из творбено-семантичких категорија nomina agentis, nomina actoris, nomina professionalis, у антропонимији, у семантичкој продуктивности соматизама – лексема којима се именују делови тела итд. Отуда у србистици П. Пипер уводи термин антропоцентрични категоријални комплекс за збирно означавање сродних семантичких категорија груписаних заједно имајући у виду чињеницу да се посредно или непосредно односе на човека и различите аспекте његових делатности. Овде се убрајају категорије персоналности, дијатезе, модалности, апелативности, посесивности, социјативности и инструменталности.
Антропоцентричка парадигма у лингвистичким истраживањима постаје доминантна од 80-их година XX, а посебно у првим деценијама XXI века, померањем пажње истраживача са превасходно системско-структурних језичких питања, са језичких јединица као елемената система – на човека. То примарно долази до изражаја у когнитивној лингвистици, у оквиру које се језик третира као механизам мишљења, а језичке конструкције као манифестације посредством којих се може проучавати човеков појмовни систем. Централни појмови у когнитивистици, попут концептуализације, когнитивних сликовних схема, појмовне метафоре и метонимије и бројних других, почивају управо на антропоцентричком приступу, тј. на посматрању језичких репрезентација кроз призму човека и његовог когнитивно-сазнајног система. Такође, резултати новијих синтаксичких и семантичких истраживања когнитивиста указују на то да су основни просторни односи и значење посесије утемељени на појмовним релацијама близу–далеко и своје–туђе, што значи да су у бити антропоцентрички, тј. субјективни јер се као централна тачка оријентације узима човек као говорно лице.
У склопу антропоцентричке парадигме развија се и лингвокултурологија као најмлађа лингвистичка дисциплина, која изучава језик као феномен културе чији је креатор и реализатор човек. Уопште узев, упознавање човека и његовог унутрашњег света, психо-емотивног простора, његових комуникативних потреба, поставља се као један од циљева проучавања језика у склопу антропоцентричког приступа. То се огледа на свим нивоима језичких истраживања, а нарочито је уочљиво у лексиколошким анализама, где се фокус у описивању лексичког система ставља на речи којима се именују апстрактне појаве и појмови у вези са човековим осећањима, стањима, особинама и сл. С тим у вези, језик се посматра као феномен којим се одражава, с једне стране, објективна реалност али, с друге, и субјективна слика те реалности, формирана и уобличена у свакој културној средини за потребе људи – говорника. Захваљујући антропоцентричком приступу у лексичко-семантичким истраживањима лингвисти долазе до релевантних увида о језичкој слици света говорника одређеног језика, односно до сазнања о специфичним одликама појединачних националних култура. Исп. језичка слика света, граматичке категорије, лингвокултурологија, когнитивна лингвистика.
Литература
Драгићевић, Рајна, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2010.
Ивић, Милка, „О теорији антропоцентризма и српским језичким датостима”, Јужнословенски филолог, 2006, LXII, стр. 1–6.
Маслова, В. А., Лингвокультурология, Москва: Академия, 2007.
Пипер, Предраг, „Антропоцентрични категоријални комплекс”, у: Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Нови Сад – Београд, 2005, стр. 592.
Тополињска, Зузана, „Антропоцентричка теорија језика и српски падежни систем”, Јужнословенски филолог, 2002, LVIII, стр. 1–13.