интерпункција (лат. interpūnctiō, од inter ‘међу, између’ + punctio ‘убод’) 1. систем правописних знакова којима се у писању раздвајају реченице и њихови делови ради јаснијег приказивања онога што се хтело рећи. Интерпункцијом, тј. правописним знацима, у писаном тексту се означава оно што се у говору уобличава интонацијом, паузама између делова исказа итд., у циљу постизања смисаоног односа између делова реченице. У појединим приручницима само се реченични знаци називају интерпункцијом, док се остали подводе под термин правописни знаци. У интерпункцијске знаке спадају: тачка, запета, црта, цртица, тачка са запетом, две тачке, заграда, наводници, упитник, узвичник и остали правописни и помоћни знаци. У остале правописне и помоћне знаке спадају: знак прекида (три тачке), апостроф, знак дужине и акценатски знаци, звездица (подигнута), ситне бројке (експонентне и фусноте), знак степена, знак једнакости, коса црта и знаци из посебних струка (тилда, знаци порекла, знаци упућивања итд.). Неки од поменутих, као и одређени знаци везани за поједине струке (нпр. математички знаци), могу имати и друге функције – ужеправописне или помоћне (нпр. тачка на крају скраћеница, цртица при писању полусложеница и сл.). 2. начин употребе правописних знакова која се заснива на смислу реченице, на логичкој структури реченице. Исп. правопис, ортографија, реченица.