јер слово којим се означавао (a) полуглас предњег реда, односно меки или палатални полуглас – танко ј. (ь) и (б) полуглас задњег реда, односно тврди или веларни полуглас – дебело ј. (ъ).
Старословенски језик Ћирила и Методија из прасловенског је наследио и чувао полуглас, односно редуковани (ултракратки) вокал предњег реда, који је добијен редукцијом индоевропског кратког ĭ и полуглас, односно редуковани (ултракратки) вокал задњег реда, који је добијен редукцијом индоевропског кратког ŭ. Почевши од друге половине X века, полуглас предњег и полуглас задњег реда су се могли писати на месту вокализованих јаких полугласова, а могли су се бележити само по традицији, без гласовне вредности, углавном на крају речи. У споменицима старословенског језика који потичу из XI века више није било полугласова у гласовном систему, с тим што су се ј. као графијски знаци и даље писали. Старословенска ортографија имала је два слова за полуглас, која су се писала и у јаком и у слабом положају – дебело ј. (ъ) и танко ј. (ь). У српскословенској рукописној традицији настављена је таква пракса, с тим што су се два знака најпре свела на један услед њиховог једначења у изговору. У графији је преовладало танко ј. (ь), које се по традицији и даље писало, чак и онда када је добило гласовну вредност а. У старијим глагољским споменицима (Гршковићев апостол, Бечки листићи) бележи се само дебело ј. (ъ).
До краја редакцијске писмености правопис је остао етимолошки. Ј. су се писали и у слабом положају иако одавно нису имали гласовну вредност. Исто тако, даљи развој полугласова, односно њихова вокализација у јаком положају није утицала на правопис. Према подацима које пружају досадашња истраживања, писање јера у јаком положају некадашњег полугласа, или тамо где се изговарао његов рефлекс а, могло се научити. Реч је о ограниченом броју категорија, које су већином књишког карактера и које су биле стране народном језику, те су их стога, највероватније, писари и памтили. Ово свакако не значи да у споменицима нема одступања, односно огрешења о књижевну норму – среће се замена јера са а, а ређе и а са јер.
Ресавска школа је поред танког увела и дебело јер, које је требало да обележава јак, односно вокализован полуглас. Међутим, ово слово се писало и на крају речи, где полуглас није имао гласовну вредност. Ресавски правопис никада није у потпуности нормализован, што потврђују и послересавски рукописи у којима се танко и дебело ј. смењују без правила или дебело ј. чак изостаје.
Употреба славеносрпског, те народног језика у књижевности у последњим деценијама XVIII века покренула је питање прилагођавања ћирилице особинама српског језика. Црквена азбука својевремено је створена за потребе старословенске писмености, док је грађанска начињена непотпуним прилагођавањем црквене руској фонетици. С обзиром на то да се у погледу гласовног система и старословенски и руски доста разликују од српског језика, у обе верзије тадашње ћирилице, било је много слова која нису била потребна Србима – између осталог, то су била и слова танко (ь) и дебело ј. (ъ). Тако је ћирилица којом су и почетком XIX века писали Срби била у великој мери неподобна. Имала је много више слова него што је у српском језику било гласова. Слова ь и ъ најчешће су беспотребно писана на крају речи. Крајем XVIII века забележени су појединачни покушаји упрошћавања и усавршавања азбуке, чиме се припремао терен за потпунију реформу азбуке. Реформом Саве Мркаља, представљеном у књижици Сало дебелога јера либо азбукопротрес (1810), указано је на потребу увођења фонетског правописа. Иако је Мркаљ начинио огроман корак у погледу упрошћавања азбуке, остало је, како је он сâм истакао, да се реши питање слова љ, њ, ђ и ћ која су се обележавала комбинацијом слова л, н, д, т и танког јер. Године 1817. Мркаљ се под притиском црквених великодостојника одрекао свог става да слово дебело ј. треба искључити из српске азбуке. Посао који је започео Сава Мркаљ завршио је Вук Стефановић Караџић. Његов Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма (1818) јесте прва књига штампана новом, Вуковом ћирилицом – оном која се и данас употребљава. Отклоњени су недостаци Мркаљевих решења, а спојивши л и ь, н и ь, Вук је начинио слова љ и њ. Увео је слово ђ, а у реформисаној азбуци нашли су се и стари знаци ћ и џ. Из латинице је преузео ј. Тако се сваки глас обележавао једним словом, које је увек имало исту гласовну вредност. У Рјечнику из 1818, али и у оном из 1852, као и у неким другим Вуковим списима, наилазимо на својеврсно одступање од овог начела – у ретким примерима као што је нпр. умръо јавља се дебело ј. као знак слоговног изговора р у суседству вокала.
Слово танко ј. (ь) данас се у научној литератури користи за обележавање посебне фонеме с вредношћу нелабијализованог вокала, најчешће средње висине, средњег или задњег реда у призренско-тимочкој дијалекатској зони, на месту старог полугласа предњег и задњег реда, као и на месту секундарног полугласа који разбија финалну сугласничку групу са сонантом на крају. Ово слово јавља се и у речима страног, обично турског порекла, најчешће на месту турског полугласа. Такође, у неким зонама зетско-сјеничког дијалекатског подручја јавља се фонема по изговору слична призренско-тимочком полугласу, за чије се обележавање у основи користи танко ј. Исп. азбука, вокал, глас, етимолошки правопис, знак, латиница, народни језик, норма, ортографија, писменост, полуглас, правопис, прасловенски језик, реч, систем, славеносрпски језик, слово, сонант, српски језик, старословенски језик, ћирилица, фонема, фонетика.
Литература:
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.
Ивић, Павле, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци − Нови Сад, 1998.
Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика. Увод у штокавско наречје, Сремски Карловци − Нови Сад, 2001.
Јерковић, Вера, Српска Александрида. Академијин рукопис (број 352). Палеографска, ортографска и језичка истраживања, Београд, 1983.
Јерковић, Вера, „О транскрипцији српскословенских текстова”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004, 70−86.